Дрина, наизглед само једна од брзих и немирних река, која се полако смирује на ушћу са Савом. Други је пак гледају као границу, границу која дели Балкан, али они то само желе да виде у њој. Дрина није ни граница ни међа, Дрина никог не раздваја, Дрина је кичма. Представља спој српског народа, са ове или оне стране њеног тока, направљена од суза српских мајки, никад неће поделити српски народ. То са друге стране, није настало тек тако, није то измишљена слика, тамо српски народ вековима живи, то је наша Српска Република.
Још од давнина, српски нарoд
је ту био представљајући бојну крајину,
представљао је судар две силе и у свакој
битци највише је он губио. Још од тих
давнина, знало се да се са тим Србима
није могло тек тако лако да се поступа.
Сетимо се Невесињске пушке. Српски
принципи су увек постојали, али је само
један Гаврило.
Борба за тај део траје вековима, разним ратовима, хтели су да потисну Србе са тих простора. Баш на тим просторима Дражини барјаци су се високо дизали под облаке, Херцег-Босна се одлучно бранила против српских душмана. Али ипак највећа борба за нашу Српску Републику јесте ова, последња, у којој се на српски наорд кренуло да заувек нестане са тих подручја. Душмани овог пута крећу са подршком ''демократских'' земљи и папином шаком која је покушала да прекрсти Србе. Жепа, Кравице, Братунац, њихова судбина се ширила и на остале пределе Републике. Ипак, пред српском војском изађе генерал, српски херцеговац, Ратко Младић. Веза између Срба са ове стране и преко Дрине се и тада показала. Војислав Шешељ и Жељко Ражњатовић крећу из Србије са својим добровољцима. Српски бедеми тада долазе до изражаја. Вучијак, Мањача, Романија, Невесиње никад нису посустали пред крвницима. Командант Вељко Миланковић заувек ће остати у нашим сећањима, вечно ће се спомињати и у вечност отић' право. Драгана Васиљевића и Митра Максимовића исто не смемо да препустимо забораву.
Борба за тај део траје вековима, разним ратовима, хтели су да потисну Србе са тих простора. Баш на тим просторима Дражини барјаци су се високо дизали под облаке, Херцег-Босна се одлучно бранила против српских душмана. Али ипак највећа борба за нашу Српску Републику јесте ова, последња, у којој се на српски наорд кренуло да заувек нестане са тих подручја. Душмани овог пута крећу са подршком ''демократских'' земљи и папином шаком која је покушала да прекрсти Србе. Жепа, Кравице, Братунац, њихова судбина се ширила и на остале пределе Републике. Ипак, пред српском војском изађе генерал, српски херцеговац, Ратко Младић. Веза између Срба са ове стране и преко Дрине се и тада показала. Војислав Шешељ и Жељко Ражњатовић крећу из Србије са својим добровољцима. Српски бедеми тада долазе до изражаја. Вучијак, Мањача, Романија, Невесиње никад нису посустали пред крвницима. Командант Вељко Миланковић заувек ће остати у нашим сећањима, вечно ће се спомињати и у вечност отић' право. Драгана Васиљевића и Митра Максимовића исто не смемо да препустимо забораву.
Све те битке су
за нама, не смемо да их заборавимо, али
не смемо да живимо у том времену. Данас
нам се суди зато што смо бранили домове,
пропаганда против Срба сваки дан траје.
Дудаковића и Орића су заборавили,
опростили им, ми смо им више занимљиви.
Данас морамо остати будни, да оджимо
своју свест. Нисмо пуцали у Африци,
Азији, бранили смо своје домове, и и даље
носимо заставе својих очева. Република
Српска је неизбежна чињеница, а ми ћемо
се потрудити да овом рубликом одржимо
српску свест.
Марко Михајловић
Постови
